Епителне ћелије дисајних путева (АЕЦ) су кључна компонента људског респираторног система: прва линија одбране од патогена у ваздуху као што је Аспергиллус фумигатус (Аф), АЕЦ играју кључну улогу у покретању одбране домаћина и контроли имунолошких одговора и важни су у одржавању здравље респираторних органа и спречавање инфекција које могу довести до стања као што је аспергилоза. Истраживање др Маргхерите Бертуззи са Универзитета у Манчестеру и њеног тима настојали су да схвате како се АЕЦ боре против Аф-а и шта доводи до рањивости у овој одбрани, посебно код појединаца са основним здравственим стањима. 

Претходни рад др Бертуззи и њеног тима показао је да су АЕЦ ефикасни у спречавању гљивица да наносе штету када добро функционишу. Међутим, код људи који су под већим ризиком, попут оних са ослабљеним имунолошким системом или постојећим плућима, ако ове ћелије не раде исправно, гљивица може искористити ову ситуацију.

Ово ново истраживање др Бертуззи и њеног тима имало је за циљ да истражи како АЕЦ заустављају гљивице код здравих људи и шта пође по злу код људи који се разболе. Тим је пажљиво посматрао интеракцију између гљивица и ћелија плућа како код здравих особа тако и код оних са одређеним болестима. Користећи напредне научне методе, тим је био у могућности да посматра интеракције између ћелија плућа и гљивице на веома детаљном нивоу.

Шта су пронашли 

Експерименти су показали да је фаза раста гљивица важна и да је површински угљени хидрат – маноза (шећер) такође имао улогу у том процесу.

Конкретно, открили су да је већа вероватноћа да ће гљивицу преузети ћелије плућа када расте неколико сати у поређењу са када је то само свежа спора. Набрекле споре гљивица које су биле закључане на 3 и 6 сати клијања биле су 2 пута лакше интернализоване од оних закључаних на 0 сати. Такође су идентификовали да молекул шећера назван маноза на површини гљиве игра велику улогу у овом процесу. 

Маноза је врста молекула шећера који се може наћи на површини различитих ћелија, укључујући ћелије патогена као што је Аспергиллус фумигатус. Овај шећер игра важну улогу у интеракцијама између гљивице и ћелија домаћина, посебно АЕЦ-а који облажу плућа. У здравом имунолошком одговору, маноза на површини патогена се може препознати помоћу манозних рецептора на имуним ћелијама, изазивајући низ имунолошких одговора који имају за циљ елиминацију патогена. Међутим, Аспергиллус фумигатус је еволуирао како би искористио ову интеракцију, омогућавајући му да се приања на ћелије плућа и да их ефикасније нападне. Присуство манозе на површини гљиве олакшава њено везивање за лектине који везују манозу (МБЛ) (протеини који се специфично везују за манозу) на површини ћелија плућа. Ово везивање може да подстакне интернализацију гљивице у ћелије плућа, где може да борави и потенцијално изазове инфекцију.

Истраживање је истакло могућност манипулације овом интеракцијом као средством за борбу против гљивичних инфекција. Додавањем манозе или лектина који везују манозу као што је Цонцанавалин А, истраживачи би могли значајно да смање способност гљивице да нападне ћелије плућа. Ово смањење је постигнуто у суштини „такмичењем“ са гљивицама за места везивања на ћелијама плућа или директним блокирањем гљивичне манозе, чиме се инхибира интеракција која олакшава гљивичну инфекцију.

Зашто је то важно?

Разумевање ових интеракција даје нам важан увид у то како нас наша плућа штите од гљивичних инфекција и шта пође по злу код људи који су рањиви на такве инфекције. Ово знање може помоћи у стварању нових третмана против патогена као што је Аспергиллус фумигатус.

Можете прочитати цео сажетак овде.